BONI PARKER I KLAJD BEROU

Uprkos popularnoj predstavi o Boni i Klajdu, kao o blistavim iako surovim
pljačkašima banaka, istina o njima je bila sasvim drugačija. Bile su to izuzetno
zle ubice i lopovi.
Lepuškasti Klajd Berou je rođen 24. marta 1909. godine u porodici siromašnih
farmera iz Teksasa. Još kao dete pokazivao je sadističke sklonosti uživajući u mučenju
životinja na farmi.
Boni Parker je rođena 1911. godine u pobožnoj baptističkoj porodici. Otac joj je
umro kada je imala četiri godine i porodica se preselila u Siment Siti u Teksasu. Bila
je mala, zgodna devojka plavih očiju i svetle kose. Kada joj je bilo 16 godina udala
se za Roja Torntona, huligana iz Dalasa, ali je brak brzo razveden jer je on osuđen
na kaznu zatvora od 99 godina zbog ubistva. Njena majka je bila oduševljena kad je
upoznala Klajda Beroua, misleći da će on pomoći Boni da preboli razvod. Boni je
tada imala 19 a Klajd 21 godinu.
Njihova veza nije dobro počela. Prve noći kad je Klajd posetio Boni uhapšen je
zbog sedam provala i krađa automobila. Osuđen je na dve godine, ali je pobegao
pošto je Boni uspela da mu doturi pištolj u ćeliju. Ponovo je uhvaćen posle krađe na
železničkoj stanici, samo nekoliko dana posle bekstva. Tada je osuđen na 14 godina
zatvora. Život u zatvoru u Teksasu bio je surov i izuzetno težak. Razočaran što ne može
napolje, Klajd je naredio jednom zatvoreniku da mu sekirom iseče dva prsta. Pušten
je i na štakama je otišao pravo kod Boni.
Da udovolji Boninoj majci zapošljava se u Masačusetsu i pokušava pošten život.
Ipak, nije mogao da podnese udaljenost od kuće i uskoro se obreo u Dalasu. Boni je
na tri dana pre toga pobegla od kuće i upustila se u život pljačkaša i ubica. Pridružuju
im se Klajdov prijatelj Rej Hemilton i dvojica drugih ljudi.
Prvo ubistvo su počinili u aprilu 1932. godine, kada su za beznačajnu sumu od 40
dolara ubili Džona V. Bačera, juvelira iz Hilzboroa, Teksas. Boni je provela izvesno
vreme u zatvoru zbog sumnje da poseduje ukradena kola, ali je u nedostatku dokaza
puštena bez kazne posle tri meseca. Za to vreme su Klajd i njegovi ortaci surovo
ubili šerifa i njegovog pomoćnika iza dvorane za igru.
Njihov najveći plen bio je 3.500 dolara, koje su ukrali na benzinskoj pumpi u
Grand Preriju. Boni i Klajd su odlučili da to proslave i pošli su na izlet motorom po
Misuriju, Kanzasu i Mičigenu, odsedajući u vrhunskim hotelima i hraneći se u najskupljim
restoranima.
No, na njihovo čuđenje, novac nije dugo trajao. Vratili su se opet sitnim zločinima,
ubijajući za tričave sume novca. Boni je hladno pucala tri puta u stomak kasapinu
u Teksasu, pre nego što ga je opljačkala, a Vilijem Džouns, šesnaestogodišnji
član bande, je ubio sina vlasnika automobila koji ih je uhvatio u krađi. Pucanje i
ubijanje su im postali automatski refleks.
U martu 1933. godine, bandi se pridružuju u Misuriju Klajdov brat Bak i njegova
žena Blanš. Jedva su uspeli da izbegnu hvatanje u stanu u kome su odseli i tom prilikom
su bežeći ubili dva policajca.
Od tada za begunce više nigde nije bilo sigurno i oni se sele iz grada u grad, a
usput pljačkaju i ubijaju. Bili su svesni da neće dugo ostati na slobodi, a Boni je u
stvari u svojoj poemi „Priča o Boni i Klajdu" predvidela njihovu smrt. Najviše ih je
plašilo što više neće videti svoje roditelje za koje su oboje bili duboko vezani.
Blizu Velingtona, Teksas, njihov automobil je pao u provaliju. Klajd i Džouns su
izašli čitavi, ali je Boni zadobila ozbiljne opekotine kada je auto zahvaćen vatrom.
Spasio ju je jedan lokalni farmer. Banda se nekoliko dana skrivala kod farmera i
njegove porodice, koji su uskoro postali sumnjivi i pozvani u policiju. Još jednom
su se begunci izvukli uz pucnjavu i ponovo im se pridružuju Bak i Blanš. Boni je bila
već ozbiljno bolesna.
U julu banda odlučuje da se odmori u turističkom kampu u Misuriju. Tu ih je opkolila
policija. Bak je pogođen u slepoočnicu, a Blanš je staklom povredila oči. Neizrecivo
gladni, sa dve obolele žene i Bakom na samrti, zaustavili su se da kupe hranu.
Za neki minut im je policija bila za petama i Bak je pogođen u bedro, rame i leđa.
Policija ga je posle pucnjave pronašla u travi, dok je njegova žena jecala nad
njim. Bak je umro u bolnici posle šest dana, a Blanš je osuđena na kaznu zatvora od
10 godina.
Boni i Klajd su sledeća tri meseca proveli beznadežno bežeći pred policijom, ali ih
sreća nije poslužila. Njihov automobil, marke Ford V-8 sedan, je 23. maja 1934. godine
opkolilo šest policajaca. Kola su izbušena sa 87 metaka i oni su odmah umrli,
krvavih i smrskanih tela. Klajdu je tada bilo samo 25 a Boni 23 godine.
Neverovatno, ali slavna legenda o okrutnim ljubavnicima je tek tada počela.
Ogromna masa okupila se na njihovom pogrebu u Dalasu, uzimajući cveće sa kovčega
za uspomenu. Vreme nije moglo da izbriše sećanje na njih i uprkos njihovim
grubim, svirepim podvizima, mnogi ih pamte kao heroje.

skynet

skynet

Ted Bundy

Student prava Tiodor Bandi bio je visok, zgodan, šarmantan i lepo vaspitan. Ali,
taj nežan i obrazovan mladić, sa lepotom koja je osvajala devojke i staromodnom
ljubaznošću u ophođenju sa njihovim roditeljima, stupio je na stazu smrti.

Bandi je smatran jednim od najgorih masovnih ubica u američkoj istoriji i odgovarao
je za divljačka silovanja i ubistva 36 žena. Vlasti iz četiri savezne države bile
su sigurne da se iza bezopasne pojave krije dvostruka ličnost. Svoje žrtve je silovao,
osakaćivao, davio i prebijao na smrt.
Bandi je osuđen na tri smrtne kazne u različitim procesima. Osuđen je za ubistvo
dve studentkinje sa ženskog koledža u Talahasiju 1978. godine, za otmicu i ubistvo
12-godišnje ćerke šefa policije iz Solt Lejk Sitija, kao i za otmicu i smrt 18-godišnje
devojke iz istog grada. Međutim, diplomac sa koledža, koji je planirao da postane
advokat, uvek je uspevao da dokaže svoju nevinost. „Nikada nikoga nisam ubio,
nisam otimao, nikada poželeo da povredim drugo ljudsko biće", govorio je Bandi
na sudu.
Krvava serija ubistava koja je počinio Bandi je počela 1974. godine, kada je šest
vrlo sličnih mladih devojaka nestalo u okolini Sietla. Prvo je u januaru iz svoje spavaće
sobe nestala jedna devojka. Na njenu zlu sudbinu je upućivao krvavi trag na
jastuku. Onda je jedne večeri iz svoje spavaonice u Evergrin koledžu 19-godišnja
studentkinja otišla na koncert. Nikada je više niko nije video. Sledećeg meseca je
treća devojka otišla u bioskop i takođe se više nikada nije vratila. U maju i junu nestale
su još tri devojke. Nije bilo nikakvih tragova o njima.
Sve devojke su bile smeđokose. Drugi zajednički detalj bio je da je svakoj od njih
na plaži preko leta prilazio mlad, zgodan čovek. Predstavljao se kao Ted. Tragova o
njima nije bilo sve dotle dok jedan student šumarstva, tumarajući okolinom, nije
pronašao viličnu kost u plitko iskopanom grobu.
Ovo otkriće je stvorilo talas straha kod lokalnog stanovništva. Međutim, detektivi
su sporo napredovali. Ipak, uspeli su da povežu dva ubistva sa nestankom dve devojke
koje su nestale sa piknika u parku. Posle tri meseca pronađeni su njihovi leševi,
10 milja daleko od drugih grobova. Svedoci su opet pominjali tajanstvenog i šarmantnog
mladića po imenu Ted, koji je viđen u blizini pre nego što su devojke nestale.
Tiodor Bandi nije nikada osuđen za ova ubistva. Uhapšen je zbog pokušaja otmice
17-godišnje devojke. Međutim, ostavljen je potpuno sam u sudnici za vreme pauze
i uspeo je da pobegne. Uhvaćen je, ali je opet pobegao. Sada ga je čekalo suđenje
za ubistvo bolničarke iz Mičigena i 14-godišnje ćerke jednog policajca. Ponovo je 
pobegao, navukavši na sebe policijsku poteru, jer se već sumnjalo da se radi o masovnom
ubici. Nije bilo nikakvog traga, sve dok posle sedam meseci nisu pretučene
batinom četiri studentkinje sa Državnog univerziteta u Floridi. Dve devojke su umrle,
a Bandi je posle potere uhvaćen.
Suđenje koje je usledilo bilo je najsenzacionalnije u američkoj istoriji. Čitava nacija
ga je pratila na televiziji, kojoj je prema zakonima Floride bilo dozvoljeno snimanje
u sudnici. Preokreti u toku procesa privlačili su novinare širom sveta.
Bandi je osuđen samo zbog jednog nedostatka u svom savršenom izgledu. Imao
je upadljivo krive zube. Ti zubi su ga i odali.
Dokazi nakon veštačenja stomatologa su pokazali da su povrede na telu jedne od
Bandijevih žrtava posledica ujeda njegovim krivim zubima. Dok je jadna devojka
ležala na samrti, zverski je izujedao po grudima i stražnjici. Ostale devojke su prebijane
i zadavljene.
Kada je objavljena presuda, Bandijeva majka je uzviknula da je on nevin. Međutim,
Bandi, koji se pre nego što je započeo svoju smrtonosnu seriju prekrstio u mormonsku
veru, je od policijskog kapetana iz savezne države Utah, koji je isleđivao
neka od ubistava, opisan kao najokrutniji kriminalac u istoriji.
Bandijeva ličnost je ostala tajna. Za mnoge koji su ga videli kako hladno prima
presudu o smrtnoj kazni u sudnici, izgledalo je neverovatno da je to onaj isti čovek
koji je u nastupu besa i nasilja tukao žene do smrti. Bio je dete nevenčanih roditelja.
Izuzev toga, biografija mu je bila bezgrešna. Hobi mu je bio planinarenje, a radio je
kao pomoćnik direktora komisije za kriminal u Sijetlu, gde se borio protiv privrednog
kriminala. Čak je napisao i priručnik za odbranu žena od siledžija. 
Još jedna osoba je bila ubeđena u njegovu nevinost. Bila je to Kerol Bun, kojom
se Bandi na brzinu oženio na Floridi, pre nego što mu je izrečena treća smrtna kazna.
Kerol, koja je muža poljubila samo na venčanju, vozila je svakodnevno 150 milja
od svoje kuće do Talahasija, gde je Bandi sedeo u zatvoru. Ona ga je poznavala
pre hapšenja i izjavila je: „Ted nije masovni ubica. Osuda je posledica histerije koja
se kao lavina kotrljala i pritiskala sud, tražeći krivca za koga će okačiti sve nerešene
slučajeve. Od početka sam verovala u njegovu nevinost. Kada sam videla dokaze, u
to sam bila još više ubeđena." Ali, porota je odlučila da Bandi treba da umre za počinjena
ubistva iz bojazni da može pobeći iz zatvora i „početi sve iznova".

Dejvid Berkovic - Son of Sam

Semov sin

DEJVID BERKOVIC

Za godinu dana svog terora u Njujorku ubica Dejvid Berkovic, poznat kao
Semov sin, hladnokrvno je ubio šestoro ljudi a povredio još sedam. Usmrtio
je pet žena i jednog muškarca u nizu ubistava koja su širila paniku u
gradu tokom 1977. godine. Semov sin je prepadao parove i usamljene žene po parkovima.
Pucao je i na dva psa. 


Kada su počela da se nižu ubistva, histerija je porasla.
Diskoteke i restorani su bili prazni pošto je stanovništvo bilo sigurnije u svojim
kućama posle sumraka.
Nekoliko zadnjih meseci Berkovic je postao popularan pod imenom Semov sin,
kada je policija pronašla pismo na drumu, nedaleko od leševa dvoje mladih ljubavnika.
U njemu je stajalo: „Dragi kapetane Džozef Boreli, duboko sam uvreden što
me nazivate ženomrscem, jer ja to nisam. Ali, Čudovište jesam. Ja sam Semov sin."
Berkovic je ostavio pismo pošto je pucao na par koji se grlio u automobilu.
Već je usmrtio troje, a ranio četvoro, kada je po objavljivanju pisma gradonačelnik
Njujorka Bim naredio policiji: „Uhvatite tog čoveka!" Formiran je specijalni
odred za poteru od 200 detektiva. Pratili su svaki šum, sledili svaku prijavu, ali je
identitet ubice ostajao tajna. Više od 100 policajaca je određeno u noćne patrole u
četvrtima Bronks i Kvins, gde se pretpostavljalo da će ponovo napasti.
Policija je ubicu opisala kao „neurotika, šizofrenika i paranoika". Izašli su sa teorijom
da on sebe smatra žrtvom demonske opsesije. Zbog misterioznog načina na
koji je izbegavao poteri, jedno vreme se verovalo da se radi o policajcu koji koristi
interna obaveštenja i neopaženo nestaje. U međuvremenu, ubistva su se nizala.
Jedne noći su, dok su ulazili u automobil, ubijeni srednjoškolka i njen mladić.
Berkovic je pucao kroz vetrobransko staklo i pogodio mladića u glavu, a devojku u
glavu, koleno i rame. Posle mesec dana napao je ponovo. Ubijeno je dvoje dvadesetogodišnjaka
dok su se ljubili u kolima na svom prvom sastanku. Bobi Violente je
upravo govorio Stejsi Moskovic koliko je voli kad ga je metak pogodio u lice. Stejsi
je takođe pogođena u glavu i izdahnula je posle 38 sati na operacionom stolu u bolnici.
Berkovic je uhvaćen zbog opomene za pogrešno parkiranje. Posmatrao je iz senke
kako policajci lepe opomenu na njegova kola. Pošto su otišli, on je izašao i zgužvao
je. Međutim, primetila ga je žena koja je šetala psa. Pomislila je kako ima čudan
osmeh na licu, a dok joj se približavao, primetila je da ima pištolj u ruci. Sutrdan
 je odmah obavestila policiju o opomeni za pogrešno parkiranje. Oni su u svojoj
kartoteci pronašli automobil i sledećeg dana čekali u zasedi Berkovica. Prilazio je
svom automobilu sa revolverom kalibra 4,4 mm u papirnoj kesi. Kada su ga pozvali,
tiho je odgovorio: „Ja sam Sem." Policajci su se sećali njegovog čudnog, detinjastog
osmeha na licu. Na sudu se branio kako su ga krvožedni demoni nagonili da
ubija. Za jednog psa, kog je takođe ubio, rekao je da je u stvari duh čoveka starog
šest vekova koji mu je naređivao da ubija.
Berkovic je osuđen  na 30 godina robije pošto je proglašen
krivim za niz prepada i ubistava. Posle suđenja je izjavio da je član satanskog
obrednog reda u Njujorku i da su i drugi ljudi uvučeni u ubijanje. 
Policija ipak veruje da je Berkovic delovao sam, mada mnogi ljudi smatraju
ozbiljnom njegovu tvrdnju da su umešani i drugi. Opisi ubice koje su dali svedoci
znatno se razlikuju po visini i izgledu. Nijedan od četiri policijska crteža ubice nisu
ni izbliza ličili na Berkovica. Nisu se poklapali ni rukopisi iz poruka koje su slate policiji
i novinama. Najzamršenija zagonetka vezana je za Sema Kera, vlasnika psa za
kog je Berkovic tvrdio da ga je opčinio. Kerovi sinovi Džon i Majki su umrli pod
sumnjivim okolnostima neposredno posle hapšenja Berkovica. Džon Ker je nađen
mrtav u stanu svoje prijateljice, a Majki je poginuo u sudaru svog automobila bez
očiglednog razloga. Ove činjenice su navele neke advokate da izjave da je Berkovic
samo pion u grupi uvučenoj u zavere i ubistva.
Ljudi koji su pre hapšenja poznavali Berkovica kažu da je bio usamljenik bez ikakvog
ličnog šarma. Voleo je da se kljuka hranom, a omiljeno jelo su mu bile viršle
prelivene sladoledom od čokolade. Kad je uhapšen, policija ga je smatrala zaostalim
u razvoju. Pritisli su mu dva pištolja na glavu i naredili da se preda, ali se on samo
smejao. Policajac Džon Falotiko koji ga je uhapsio se seća: „Imao je glup
osmeh na licu, kao da se radi o dečjoj igri."
Niko ne zna zašto je Berkovic počeo da ubija. Ali, posle prvog ubistva Done Laurio
to mu postaje navika. Vozio se noću Njujorkom tražeći žrtve. Voleo je da se vraća
na mesto ubistva. Umesto da pobegne pošto je ubio jedan par u parku, provozao
se nekoliko krugova do bloka da bi bacio pogled na stan u kome je živela prva žrtva
Dona. Pričao je policiji da se posle ubistva „osećao ispunjen snagom", a znao je da
odmah iza toga ode u noćni bar i pojede svoje omiljene kolače od čokolade.
Da izbegne hapšenje naročito mu je pomogla njegova neupadljiva jednostavnost.
Sve čega se jedna porodica kod koje je stanovao sećala bilo je da je to jednostavan
mladić koji je običavao da se usred noći vozi automobilom".
Od kada se našao u zatvoru Berkovic pokušava na svaki način da zadovolji svoju
ambiciju za slavom. Uživa neograničenu slobodu pisanja i piše vatreno o svojim romansama
sa ženama. Zaradio je više od 200.000 dolara za razne članke i knjige, kao
i od filmova o njegovom životu. Napori porodica njegovih žrtava preko suda u sprečavanju
ove zarade nisu uspeli.

Serijske ubice - The beginning

Svetom su oduvek harale razne socio/psihopate koje su terorisale narod svojim ubistvima i mucenjem, izivljavanjem nad zrtvama. Ovaj blog posvecujem izucavanju najpoznatijih serijskih ubica sa socioloskog, bioloskog, istorijskog stanovista, i pokusacu da "udjem" u um poremecenih licnosti tih sadista.