Dejvid Berkovic - Son of Sam

Semov sin

DEJVID BERKOVIC

Za godinu dana svog terora u Njujorku ubica Dejvid Berkovic, poznat kao
Semov sin, hladnokrvno je ubio šestoro ljudi a povredio još sedam. Usmrtio
je pet žena i jednog muškarca u nizu ubistava koja su širila paniku u
gradu tokom 1977. godine. Semov sin je prepadao parove i usamljene žene po parkovima.
Pucao je i na dva psa. 


Kada su počela da se nižu ubistva, histerija je porasla.
Diskoteke i restorani su bili prazni pošto je stanovništvo bilo sigurnije u svojim
kućama posle sumraka.
Nekoliko zadnjih meseci Berkovic je postao popularan pod imenom Semov sin,
kada je policija pronašla pismo na drumu, nedaleko od leševa dvoje mladih ljubavnika.
U njemu je stajalo: „Dragi kapetane Džozef Boreli, duboko sam uvreden što
me nazivate ženomrscem, jer ja to nisam. Ali, Čudovište jesam. Ja sam Semov sin."
Berkovic je ostavio pismo pošto je pucao na par koji se grlio u automobilu.
Već je usmrtio troje, a ranio četvoro, kada je po objavljivanju pisma gradonačelnik
Njujorka Bim naredio policiji: „Uhvatite tog čoveka!" Formiran je specijalni
odred za poteru od 200 detektiva. Pratili su svaki šum, sledili svaku prijavu, ali je
identitet ubice ostajao tajna. Više od 100 policajaca je određeno u noćne patrole u
četvrtima Bronks i Kvins, gde se pretpostavljalo da će ponovo napasti.
Policija je ubicu opisala kao „neurotika, šizofrenika i paranoika". Izašli su sa teorijom
da on sebe smatra žrtvom demonske opsesije. Zbog misterioznog načina na
koji je izbegavao poteri, jedno vreme se verovalo da se radi o policajcu koji koristi
interna obaveštenja i neopaženo nestaje. U međuvremenu, ubistva su se nizala.
Jedne noći su, dok su ulazili u automobil, ubijeni srednjoškolka i njen mladić.
Berkovic je pucao kroz vetrobransko staklo i pogodio mladića u glavu, a devojku u
glavu, koleno i rame. Posle mesec dana napao je ponovo. Ubijeno je dvoje dvadesetogodišnjaka
dok su se ljubili u kolima na svom prvom sastanku. Bobi Violente je
upravo govorio Stejsi Moskovic koliko je voli kad ga je metak pogodio u lice. Stejsi
je takođe pogođena u glavu i izdahnula je posle 38 sati na operacionom stolu u bolnici.
Berkovic je uhvaćen zbog opomene za pogrešno parkiranje. Posmatrao je iz senke
kako policajci lepe opomenu na njegova kola. Pošto su otišli, on je izašao i zgužvao
je. Međutim, primetila ga je žena koja je šetala psa. Pomislila je kako ima čudan
osmeh na licu, a dok joj se približavao, primetila je da ima pištolj u ruci. Sutrdan
 je odmah obavestila policiju o opomeni za pogrešno parkiranje. Oni su u svojoj
kartoteci pronašli automobil i sledećeg dana čekali u zasedi Berkovica. Prilazio je
svom automobilu sa revolverom kalibra 4,4 mm u papirnoj kesi. Kada su ga pozvali,
tiho je odgovorio: „Ja sam Sem." Policajci su se sećali njegovog čudnog, detinjastog
osmeha na licu. Na sudu se branio kako su ga krvožedni demoni nagonili da
ubija. Za jednog psa, kog je takođe ubio, rekao je da je u stvari duh čoveka starog
šest vekova koji mu je naređivao da ubija.
Berkovic je osuđen  na 30 godina robije pošto je proglašen
krivim za niz prepada i ubistava. Posle suđenja je izjavio da je član satanskog
obrednog reda u Njujorku i da su i drugi ljudi uvučeni u ubijanje. 
Policija ipak veruje da je Berkovic delovao sam, mada mnogi ljudi smatraju
ozbiljnom njegovu tvrdnju da su umešani i drugi. Opisi ubice koje su dali svedoci
znatno se razlikuju po visini i izgledu. Nijedan od četiri policijska crteža ubice nisu
ni izbliza ličili na Berkovica. Nisu se poklapali ni rukopisi iz poruka koje su slate policiji
i novinama. Najzamršenija zagonetka vezana je za Sema Kera, vlasnika psa za
kog je Berkovic tvrdio da ga je opčinio. Kerovi sinovi Džon i Majki su umrli pod
sumnjivim okolnostima neposredno posle hapšenja Berkovica. Džon Ker je nađen
mrtav u stanu svoje prijateljice, a Majki je poginuo u sudaru svog automobila bez
očiglednog razloga. Ove činjenice su navele neke advokate da izjave da je Berkovic
samo pion u grupi uvučenoj u zavere i ubistva.
Ljudi koji su pre hapšenja poznavali Berkovica kažu da je bio usamljenik bez ikakvog
ličnog šarma. Voleo je da se kljuka hranom, a omiljeno jelo su mu bile viršle
prelivene sladoledom od čokolade. Kad je uhapšen, policija ga je smatrala zaostalim
u razvoju. Pritisli su mu dva pištolja na glavu i naredili da se preda, ali se on samo
smejao. Policajac Džon Falotiko koji ga je uhapsio se seća: „Imao je glup
osmeh na licu, kao da se radi o dečjoj igri."
Niko ne zna zašto je Berkovic počeo da ubija. Ali, posle prvog ubistva Done Laurio
to mu postaje navika. Vozio se noću Njujorkom tražeći žrtve. Voleo je da se vraća
na mesto ubistva. Umesto da pobegne pošto je ubio jedan par u parku, provozao
se nekoliko krugova do bloka da bi bacio pogled na stan u kome je živela prva žrtva
Dona. Pričao je policiji da se posle ubistva „osećao ispunjen snagom", a znao je da
odmah iza toga ode u noćni bar i pojede svoje omiljene kolače od čokolade.
Da izbegne hapšenje naročito mu je pomogla njegova neupadljiva jednostavnost.
Sve čega se jedna porodica kod koje je stanovao sećala bilo je da je to jednostavan
mladić koji je običavao da se usred noći vozi automobilom".
Od kada se našao u zatvoru Berkovic pokušava na svaki način da zadovolji svoju
ambiciju za slavom. Uživa neograničenu slobodu pisanja i piše vatreno o svojim romansama
sa ženama. Zaradio je više od 200.000 dolara za razne članke i knjige, kao
i od filmova o njegovom životu. Napori porodica njegovih žrtava preko suda u sprečavanju
ove zarade nisu uspeli.